Сећање улице

БАЛАДА О ВЛАДИ ГРКУ И ЛЕПОЈ РУСКИЊИ
Прође живот као лоша журка
Нико не зна ко је тог дечака са стакленим оком довео у Клуб књижевника, на појило. Да л’ Пера Коњ, или Аца Секулић, или неко трећи? Али сви знају да је стан Владе Доброг био уточиште београдских писаца и сликара бескућника, нарочито за дугих зима и гладних година. Оставио је иза себе једну љубав, један рат и један живот. Болест га заскочила изненада, на кривини, кад му је већ било свеједно. Отишао је нечујно, сам у гомили, како је и живео

Пише: Небојша Јеврић

Влада Грк, Влада Добри, био је дечак из београдских солитера код кога су ноћивали београдски писци и сликари бескућници. Био је жут, мали, без једног ока. На фудбалској утакмици у крају Влада је био голман. Бацио се за лоптом и испало му је око. Утакмица је прекинута и сви су кренули да траже Владино око.
Једне гладне године држао је целу зиму на стану и на храни познатог глумца Славка Штимца. Штимац је био у великом пићу и нико се није усуђивао да му да улогу.
Сви из нашег друштва радили су нешто, Влада ништа. Напросто, он је био Влада Грк. Увек је имао у штеку још за једну флашу вињака. Живот је живео Влада Грк сам у великом граду. Ми смо му били породица. Нико се не сећа с ким је на појило, у Клуб књижевника, дошао. Неки су тврдили да је то био Пера Коњ, други да је са Ацом Секулићем дошао. И остао је ту. На појилу, међу српским писцима.
А онда је опет почео један рат. Ја сам побегао од жена и повериоца у Сарајево.
Горели су Неџарићи са четири стране. Горело је небо над градом. Ту сам упознао породицу правих херцеговачких јунака, браћу Грковиће. Влада Грк похватао је логику рата пре свих нас. Опет је, ко зна како, код њега била флаша вињака. Готово провидан, вукао се ходницима хотела „Терма”. Соба у којој је спавао била је окренута ка турским положајима. Једном, устао је из кревета мамуран, а снајперски метак прозвиждао кроз прозорско стакло. Влада се бацио на кревет и рекао: „Ја више не устајем.”
Од тада, кад год није било акције, лежао је у „Терми” и пио вињак.
Тако је спријатељио са Чедом из Житишта.
После повратка из хотела „Терме” на Илиџи, Влада и Чеда су решили да се окрену послу, да се ману рата. Била је то 1993. година. Глад.
Влада је имао стан у Београду, преко пута „Сава центра”, Чеда кафану у Житишту. Имао је Чеда и жену и сина. Када је отишао у рат, отишла је и жена, и одвела сина.
Грк је продао стан и одлучио да новац уложи у јавну кућу, коју ће њих двојица отворити у Житишту. Купац за стан се нашао лако, а и прву Рускињу су пазарили јефтино, за само седамсто марака, на три мјесеца.

НИ ДАВИДОВА, НИ ЦАРСКА, НИ СПАХИЈСКА

Оља је била прва и последња Рускиња која је дошла у Чедину кафану. Била је зима деведесет треће и читав дан си могао да пијеш за десет марака. А Влада је имао тридесет хиљада марака, своју Рускињу и своју кафану. И заљубио се.
Тада Влада Грк поче да живи као руски кнез у селу Житишту, по шоровима.
Купио је ауто, запослио шофера и две секретарице. Изнајмио је још једну кафану преко пута Чедине и довео две музике.
Кад би им досадила кафана, доводили су обе музике код Чеде кући и музика је морала да свира, чак и док су моја два ратна друга, Чеда и Влада, спавали.
Кафане су биле пуне, али је пиће плаћао, углавном, газда Влада.
После три месеца, Ољи, прелепој Рускињи са којом је Влада Грк лудовао по Житишту, нестало је тајанствених пилула које је свакога дана гутала. Били су то тешки неуролептици. Почела је да дивља и да ломи. Дуго је Влади требало да поверује да је његова драгана болесна. И тешко је било малом Влади да се одвоји од своје Рускиње. Али и новци су били при крају.
Тек тада су сазнали је онај тајанствени пламен у углу њеног ока, оно нешто због чега је као Акулкин муж лумповао Влада Грк, болест тешка и неизлечива. У пратњи органа реда и медицинског особља. одлетела је Оља, Луда Оља, у матушку Русију.
Влада и Чеда наставили су да лумпују још месец дана, док је било новаца, а онда су се вратили тамо где су мене оставили, у Српско Сарајево, у Српску, земљу ни Давидову, ни царску, ни спахијску.
Кад се рат завршио, Влада Грк је набавио је неки комби и паркирао га у Булевару. Продавао је књиге и ту, међу књигама, спавао. Сањао је своју прву и последњу љубав. Зараде је било за пиће. Онда би убацио књиге у комби и ту ноћивао. Међу књигама. Од дужника, којима је Влада шаком и капом давао новац, нико се није појављивао.
Али било је да се преживи.
А онда је и њега нешто почело да боли. Ту, у прсима. Али није било од пушења.
Подла болест, зла. Карцином плућа.
Посетио сам га у време бомбардовања. Лежао је међу чаршафима и рекао:
„Слушај, пискарало, ти сваког белаја знаш. Може ли се набавити један камион експлозива? Ја нећу још дуго. Зато хоћу да одвезем камионет до пункта НАТО-а, све да их дигнем у ваздух!”
После три дана је умро мали Влада Грк.
Без посмртних плаката, без пријатеља. Нечујно, сам у гомили, као што је и живео.

***

Упропастише намештај
Шоле Боксер, Шоле Пећанац, становао је у приземљу зграде на Дорћолу. Никада није боксовао, али су га толико тукли да је имао боксерски нос и надимак. Једном, заспао је са цигаром и запалио стан. Комшије позвале ватрогасце. Шоле је искочио кроз прозор од купатила и у пиџами сео на клупицу испред врата. Кад су ватрогасци дошли и почели да гасе, накаутирао је шефа ватрогасне екипе. Код судије је имао само једно образложење:
„Упропашћавали су ми намештај!” (...)
„А ти, Шолевићу, ’оћеш опет у затвор?”
„Ја сам Понтије Пилат, прокуратор Јудеје, водите ме! Ја сам убио Исуса.”